Istinska snaga kritike i kako je iskoristiti

Istinska snaga kritike i kako je iskoristiti

Katarina Krstić

Najveći broj ljudi ne voli da se suočava sa kritikama. Kritike dolaze od drugih ljudi i kada se suočavamo sa njima, zapravo se suočavamo sa nekom vrstom neuspeha koji je vidljiv i drugima. Prirodno je da želimo da budemo uspešni u onome što radimo i da očekujemo pozitivne rezultate od svojih akcija. Radimo najbolje što znamo i na osnovu zaključaka o tome kako nečemu treba pristupiti, šta treba učiniti i kako se postaviti, da bismo dobili željene rezultate.

Kritika drugih nam ukazuje na to da smo negde napravili grešku u proceni ili u koracima, da nismo uspeli da stvari dovedemo do željenog stanja i otuda predstavlja znak nekog manjeg ili većeg neuspeha sa kojim treba da se suočimo.

Nuspeh u nama budi najčešće dva ključna osećanja, tugu i ljutnju. Tugu, zato što stvari ne idu onako kako smo želeli i zato što se suočavamo sa  nekom vrstu gubitka onoga što smo želeli da imamo, ili smo na kratko imali pa izgubili. Ljutnja je posledica frustracije iz istog razloga. Nemamo nešto što želimo, bilo da je to dobar pozitivan feedback, poverenje, naklonost drugih ljudi, pozitivna atmosfera u odnosu, priznanje, unapređenje ili bilo šta drugo što smo želeli.

Suočavanje sa kritikom nas poziva da redefinišemo svoje sagledavanje situacije, da promislimo još jednom o tome šta je tu krenulo naopako i zašto. Ono što najčešće refleksno prvo radimo, pod uticajem tuge i ljutnje je, ili da se povlačimo u svoju nesreću, ili da se borimo za svoju istinu negirajući opravdanost kritike i nalazeći razna prigodna obrazloženja zbog čega stvari nisu onakve kako ih naši kritičari vide. Ljutnju, koju mobilišemo u ovoj situaciji, okrećemo ili ka sebi ili ka drugima, u zavisnosti od toga kako smo naučili da rukujemo svojom agresijom. Ukoliko je okrenemo ka sebi, optužujemo se što nismo bili dovoljno pametni, šarmantni, vešti, pronicljivi, stručni, osetljivi, odgovorni ili nešto drugo što mislimo da nam je trebalo a nismo imali ili nismo pokazali. Ukoliko je okrećemo ka drugima nalazimo u njima razloge koji umanjuju opravdanost kritike i verujemo da oni greše, loše procenjuju, nemaju pojma, da su zlonamerni, da imaju neke interese i zbog toga ne verujemo u ono što smo od njih čuli. Nekada ljutnju možemo da okrenemo i prema samoj situaciji pa da se ljutimo  na nju i u njoj nađemo neko opravdanje i za sebe i za naše kritičare. Tada da verujemo da je u pitanju samo loš momenat, komplikovani astrološki aspekt, nepovoljan splet životnih okolnosti koji je doveo do toga da stvari izgledaju loše po nas u očima drugih.

Da bismo kritiku iskoristili kao važnu informaciju koja nas može povesti jedan korak napred u razvoju i sazrevanju, važno je da budemo svesni toga da smo vrlo moguće, pod uticajem ljutnje i želje da sačuvamo dobru sliku o sebi, na prvu loptu kritiku sagledali na manje hranljiv način, odbijajući je, diskreditujući izvor kritike, samu kritiku ili sebe. Zatim, da postanemo svesni toga da bi bilo dobro da je, kada prvi talas reakcije prođe, sagledamo još jednom, tražeći u njoj ono što bi moglo biti značajno i podsticajno za uvođenje nekih novina u svoje ponašanje i razmišljanje. Ok je da budemo i ljuti i razočarani, radili smo kako smo najbolje znali i umeli, možda dali i sve od sebe, pokušali da sagledamo sve što smo mislili da je važno, nismo umeli bolje. Sada je važno da prihvatimo da nismo ni najpametniji niti svemogući, da svi greše pa i mi, i da probamo da izvučemo iz svega što je bilo neki korisni podsticaj za dalji rast. Kritka, čak i ukoliko nije u potpunosti opravdana, daje nam priliku da se suočimo sa svojom nesavršenošću, iluzijama koje gajimo o sebi i drugima i da sagledamo kako stojimo sa relanošću koja nije onakva kakvom smo je zamišljali.
Prvi korak u prevazilaženju ljutnje i otpora je zapravo prihvatanje ove lične nesavršenosti koja nam daje mogućnost da stvari realno sagledamo. Ukoliko smo u stanju da zaključimo ’’ Nisam savršen/a i to je potpuno normalno i u redu’’, dovodimo sebe u stanje koje daje potencijal za pozitivnu promenu. Sledeći korak je mirne glave sagledati elemente kritike. Sve i da situaciju ne vidimo na isti način na koji nam je neko predstavio, možemo se zapitati kako to da smo sagledani baš tako. Šta to što u našem ponašanju može da stvori takvu sliku u očima drugih ljudi i na koji način bismo mogli da promenimo stvari u željenom pravcu? Pitanja koja sebi možemo postaviti su sledeća:

– Šta je ono što se očekivalo od mene?

– Šta od toga nisam uradio/la ili sam uradio/la na način koji nije bio očigledan i jasan drugima?

– Kako sam ja sa tim očekivanjima koja su bila adresirana na mene? Da li želim ili ne želim da ih ispunim i zbog čega?

Ukoliko dođemo do toga da želimo da ispinimo ta očekivanja zarad neke naše lične dobrobiti i dobrobiti odnosa sa drugima ljudima, ostaje nam da sagledamo na koji način bismo bolje, lakše, efikasnije i jednostavnije mogli da im izađemo u susret i koje promene bi to zahtevalo da napravimo u našem razmišljanju ili ponašanju.
A onda definišemo plan akcije i napravimo prve korake, svesni da ih pravimo zarad svojih ličnih ciljeva a ne zato što neko to od nas zahteva i traži.
Ako zaključimo da na ta očekivanja ne želimo da odgovorimo, možemo pokušati da napravimo jasnije dogovore sa drugima zasnovane na onome što je realno moguće i u interesu svih, što će nas osloboditi budućih kritika baziranih na neralnim očekivanjima drugih.

Zakažite sesiju psihoterapije ili koučinga uživo ili online.